Dušan Kovačević (direktor Exita): Potrebno je da se ministarstva kulture na nivou regije počnu baviti scenom

Festival Exit ove godine je pobjedio u glavnoj kategoriji za najbolji europski festival u konkurenciji od 350 festivala iz više od 35 zemalja, uz preko milijun glasova publike i mišljenje stručnog žirija sastavljenog od najeminentnijih ljudi svjetske glazbene industrije. Priznanje je došlo neposredno pred predstavljanje 2. Sea Stara, tj. umaške ekstenzije exitovog tima, kad je i vođen razgovor s direktorom Exita Dušanom Kovačevićem u Zagrebu u kojem smo prekopali po prošlosti festivala, analizirali sadašnji trenutak i dakako doznali što je u fokus budućeg djelovanja ove uspješne ekipe.

  • 21
    Shares
Dušan Kovačević (Foto: Zoran Stajčić)

Prije svega čestitam na uspjehu. Exit je po drugi put proglašen najboljim europskim festivalom. Vjerujem da je to i vama bilo neočekivano?

Dušan Kovačević: Ja stvarno nisam očekivao. Prvu takvu nagradu smo osvojili za festival 2013. Ove godine smo bili nominovani u rekordnih šest kategorija. Tri za Exit, jedna za Sea Star, jedna za Sea Dance i jedna za Revolution u Temišvaru. Apsolutno nisam očekivao da će se to dogoditi po drugi put jer je to najprestižnija nagrada za koju su se takmičili svi veliki evropski festivali kao što su Glastonbury i Roskilde koji imaju po deseterostruko veće budžete od nas i da ne kažem kako imaju puno više ljudi među domaćom publikom koja glasa za tu nagradu. Ali ono što je Exit izdvojilo, pošto dobar uticaj na nagradu ima i muzička industrija, je to što festival među njima ima jako dobar ugled i to je prevagnulo, kako su nam rekli, da Exit ponovo osvoji prvo mesto. A koliko nisam očekivao može se videti iz toga da sam ekipi koja je išla na dodelu dao neke instrukcije šta da kažu ako osvoje ove druge nagrade, a za ovu sam rekao ako se dogodi neka samo skinu majice i neka se vesele. Nisam očekivao da je to moguće. A onda kako su odmicale nagrade i kad smo videli da se Exit ne čita niti u jednoj kategoriji, a da smo dobili insinuaciju nekih u smislu; jesmo li pripremili govor i kad je na kraju ostala samo ta nagrada samo smo zaćutali i pogledali se u smislu: „Je li moguće?“. Tako da je to bio neverovatan osećaj i izrazit ponos, jer svi jako puno ulažemo sebe u taj festival. Festival nije da samo da složiš bine, dovedeš bendove i da oni onda nastupaju. Festival je velika energija. I ogromno je priznanje kad vidiš da to neko ceni i da srce koje ti daješ može da pobedi neke milione eura, ili neki Glastonbury na kojem sviraju Rolling Stones… Mislim, kod nas neće nikad svirati jedni Stonesi, osim ako ne pristanu da sviraju za humanitarne svrhe. Nikad neće svirati tako skupa imena jer to jednostavno nije moguće. Nama je bitna regionalna publika, a ona nikad neće moći platiti imena koja su headlineri jednog Glastonburyja jer za sve te velike strane festivale karta košta 200-300 funti.

Je li bilo teško odlučiti se na ekspanziju festivala. U smislu da na krilima uspjeha matičnog novosadskog Exita krenete prema Crnoj Gori, Hrvatskoj, Rumunjskoj, a uskoro i Bosni i Hercegovini?

Dušan Kovačević: Do toga je došlo spontano. Sećam se nultog Exita. Imali smo stage na obali Dunava i tada još nismo krenuli na tvrđavu. I onda smo maštali kako bi bilo lepo da je sve to negde na moru. Ta misao nas je pratila godinama. I onda kad smo videli da dolaze ljudi i celog sveta i da oni hoće da idu još negde dalje po regionu i shvatili smo da bi bilo dobro da Exitu pridodamo more. Onda smo napravili taj jedan desetodnevni paket gde smo produžili taj festivalski osećaj na način da se preselimo na plažu Jaz u Budvi. Tako je stvoren Sea Dance festival, prosto iz te želje. I to je jako dobro prošlo. Festival je imao oko 20 hiljada ljudi dnevno, osvojio je i nagradu u svojoj kategoriji festivala srednje veličine, tj. do 40.000 ljudi dnevno. Nakon toga su nas pozvali iz Temišvara i tamo smo napravili jedan boutique festival koji prima od 5 do 10 hiljada ljudi dnevno i koji također jako dobro prolazi. Lepo je prihvaćen u lokalnoj zajednici i on je deo njihove kandidature za evropsku prestolnicu kulture koja je i osvojena. Kad je usledio poziv iz Hrvatske, to je nekako bilo najsloženije do tada. Dugo su trajali ti razgovori obzirom na istoriju odnosa između Srbije i Hrvatske, kao što nema mnogo kulturnih mostova. Mislim, dešavaju se gostovanja jednih i drugih umetnika u obe zemlje i taj deo nije sporan, ali kulturna veza nažalost nije toliko snažna, kao što nije ni medijski podržana koliko je to recimo bio slučaj s Crnom Gorom. Ljudi iz Istre su jako želeli da se to desi i nakon ispitivanja tih parametara mi smo se odlučili da uđemo i na kraju bili prosto oduvani energijom kojom smo dočekani. Mi smo znali da hrvatska publika voli Exit, ali način na koji je bio primljen Sea Star bio je fantastičan. Odjednom je taj kapacitet od 7-8 hiljada koji smo planirali morao da se duplira i sve je prošlo u najboljem redu s puno te exitovske energije. Energija je tu jako važna. Proputovao sam dosta muzičkih festivala i shvatio sam da ne nose svi festivali tu energiju koja je meni postala normalna na Exitu. Neću sad imenovati festivale, ali kad sam recimo slušao Prodigy, koje je uslovno kazano jedan exitovski bend, na nekim drugim mestima energija nije bila niti približna. Onda sam shvatio da na Exitu ima nešto što je puno više od spoja koncerata i žurki. I ono na što sam ponosan jeste to da smo taj neki ‘peti element’ Exita uspeli da prenesemo i na Sea Star. Sada je zadatak da to negujemo i da sve što je bilo dobro na festivalu unapredimo, da napravimo još energičnije izdanje festivala.

S predstavljanja 2. Sea Star festivala, Dušan Kovačević, General Woo i Edo Maajka (Foto: Zoran Stajčić)

Što se tiče Sea Stara može se zaključiti po prvom valu najave izvođača da ste prilično pomladili festival u odnosu na prvu godinu. Također je i veći udio hip hop izvođača.

Dušan Kovačević: Sve to prati pregovore, tj. kako se neki pregovori zaokruže, tako idu i najave izvođača. Dolazi još izvođača nakon što su najavljeni Hurts, Robin Schulz, Tram 11, Edo Maajka, Sajsi MC… Tako da je još uvek rano govoriti o celokupnom utisku onoga što nas čeka. Ono što jeste činjenica je da je razlog zašto je Exit toliko dugo na sceni i pri vrhu u tome što je uvek potrebno da se prilagođava novim generacijama. Mi smo to uvideli negde pre 5-6 godina, kad je Exit bio čak i u svojevrsnoj krizi, tamo negdje 2012. kad je krenuo lagani pad u posećenosti, Prosto je došlo do zasićenja gde kad voziš jedno te isti koncept deset godina, s jedne strane se istroši. S druge nije ista situacija kao kad imaš 22-23 godine ideš i spavaš u kamp i ne brineš o ničemu, a drugačije je kad ta publika s vremenom ostari i osnuje obitelji. Jednostavno je za staru core publiku postao pravi uspeh ako se izorganizuju, ostave decu nekome i dođu na jedan dan. Mislim, mi se uvek trudimo da imamo nešto i za njih, međutim ako želiš da razvijaš festival, moraš da se prilagodiš sadašnjem trenutku, moraš da se prilagodiš mladim ljudima.  Od prvog festivala smo radili statistike. Na prvom je prosek bio 22, a na zadnjem 25 godina. Nikad nije išao ispod, nikad nije išao iznad. Znači kad dođeš negde na 25, onda moraš da ubaciš nešto za „neke nove klince“, što bi rekao Đole Balašević, kako ne bi izgubio taj generacijski moment. To mora da se prati. Obično kad me pitaju šta se na Exitu promenilo, uvek kažem da je ostao isti. Exit se menja kao se menja svet. Bio mi je jednom zanimljiv jedan komentar na jednom domaćem portalu kad je Rolling Stone izbacio top listu 10 najbolji albuma, kao najpreporučeniji komentar je bio: “Kako znaš da si omatorio? Onda kad ne znaš niti jedno ime na Rolling Stoneovoj top 10 listi”. Zaista je neverovatno kako se sada pojavljuju nova imena i kako brzo rastu, ali opet treba pratiti šta nosi stvarni kvalitet, šta je one hit wonder, šta je ono što zovemo artificial, šta je to što su istinski autori. I u svemu tome se trudimo da selektiramo što je moguće bolje. Sad malo idem od teme, ali je zanimljivo kako američki mediji sad pišu o tome kako je došlo do tog multižanrovskog pristupa nekad uskožanrovkih festivala. I narano krenuli su od Coachelle koja je do sada imala samo rock headlinere…

Da, znamo kako je počela, sa Jane’s Addiction, Red Hot Chili Peppers, Beck, a ove godine su headlineri Beyonce, Eminem i The Weeknd.

Dušan Kovačević: Tako je. To je tema. Po prvi puta u istoriji nema niti jednog rock headlinera. Dešava se da su hip-hop s jedne i elektronika s druge strane preuzeli primat i to u Americi. Naravno mi se rokenrola ne možemo odreći, niti to želimo, zato što bi onda prosto izgubili dušu. Važno je zadržati određenu meru. Jedno je pratiti trendove i imati ono što publika želi da čuje, ali s druge strane treba imati ono što je bitno. Na Exitu smo mi uvek imali takve izvođače. Ja bi tu izdvojio koncert jednog Nilea Rodgersa koji je uvijek stajao iza uspjeha brojnih svetskih zvezda, od Bowieja, Duran Duran pa nadalje, ali je istovremeno jedna živa ikona. Njegov nastup je statement, to je istorija i to treba da se čuje. Tako da u tom smislu negovaćemo i razvijati Sea Star da pored tog dela koji je neophodan da bi se festival desio tj. da bi se pratili trendovi, potrebno je da izvučemo iz tih trendova ono što je najkvalitetnije. Potrebno je da serviramo nešto što je prošlo test vremena i što predstavlja istinsku kulturno-muzičku vrednost.

Kako vi gledate na balkanski specifikum interesa i ukusa? Mislim, može se neki line-up s nekog europskog festivala preslikati u ovim krajevima, ali to ne mora biti nužno uspješno ako se želi privući domaća publika.

Dušan Kovačević: Dobro pitanje. Ono što jeste činjenica jeste da ti neki trendovi ne dolaze toliko brzo do ovih prostora. U vreme interneta je brže, ali ne još uvek tako kako je na zapadu. Definitivno se razlikuje. Evo recimo ima bendova koji su vani veliki, preveliki, a ovde da ih dovedeš ne bi prodao hiljadu karata. I to se dešavalo, evo recimo Muse. Muse je fantastičan primer. Oni su nakon što su uzastopno prodali Wembley stadion, ili neki sličan veliki prostor, došli u Zagreb i Beograd i tu doživeli fijasko. I to je ono što je isto i nama kao organizatorima problem, a to je da za Exit dovodimo nove velike bendove. Oni svi koštaju pola miliona eura pa naviše, a ovde nema ni deset posto publike da bi to moglo ekonomski da funkcioniše. U svemu tome se opet dešavaju i ekscesi kao što su prošle godine bili Killers na Exitu i Kings Of Leon na INmusicu. I to su dobri ekscesi. Ono što smo mi zaključili je da bi to moglo dalje da se razvija, nama je potrebna scena i potrebno je da mediji kao što je vaš, koji se bave time, igraju važnu ulogu, a to je da se to sistemski jača. Jedna od inicijativa koje smo mi već poduzeli i koju ćemo proširiti i na Hrvatsku jeste da se ministarstva kultura na nivou regije počnu baviti scenom. Jer to nije samo da mladi slušaju kvalitetniju muziku, tj. stvar kulture, to je i stvar izvoza, to ima i ekonomski smisao. Zašto ne bi u Zagrebu ili Beogradu nastali neki Killersi, neki Coldplay? Nije nemoguće. Evo vidimo da ima izvođača iz jako malih zemalja pa uspevaju da osvoje svet. Apsolutno nije nemoguće. Na kraju krajeva i Dubioza kolektiv ima relativno uspešnu svetsku karijeru. To je nešto na čemu treba raditi i svakako mi kao neko tko sad ima festivale u čak pet zemalja, od toga četiri zemlje bivše države, smo dali sebi za zadatak da pokušamo da vidimo kako da objedinimo scenu i da u saradnji s medijima i izvođačima vidimo kako ona može sistemski da se jača jer je to jedini put. Svaka ozbiljna država ima export office koji redovno pomaže njihove izvođače. Ambasade mnogih zemalja su spremne platiti troškove, nekad čak i honorar gostujućeg izvođača u usponu. To recimo mnogo ljudi iz muzičkog sveta ne razume. To ječanje scene je bitno kao što je bitan i društveni aktivizam, jer se i taj društveni aktivizam na kraju vrati kao nešto korisno jer razvijaš publiku. To je definitvno velika tema i ne može da se reši ni za mesec, ni za godinu. To je višegodišnji projekt, ali mi ćemo definitivno započeti s njim. I sigurno je da su Srbija i Hrvatska prve zemlje gde tako nešto treba pokrenuti, jer ima najviše publike i koliko-toliko neka scena postoji, a time i temelj od čega može da se jača cela stvar.

Trenutno prvi veliki izazov je Jahorina 84, ujedno i prvo Exitovo otvaranje u sferi zimskih festivala. Kako je došlo do toga?

Dušan Kovačević: Svi volimo da se skijamo i bordamo, a zimski festivali su popularni u Evropi… Jednostavno smo uvideli da to ne postoji u našem festivalskom portfoliju i dobili smo poziv od Olimpijskog centra Jahorina. Znate, olimpijske igre u Sarajevu ipak predstavljaju možda i najveće dostignuće koje je bivša država iznedrila u tih par decenija u kojima je postojala. I svakako smo uvideli da sinergija s Exit brendom i Olimpijskog centra može da napravi kvalitet, dakle slična situacija kao i u Hrvatskoj. Planirali smo da za prvu godinu to bude festival za jedno dve do tri hiljade, a ispalo je da smo u prvih 24 sata prodali tri hiljade karata, tako da sad planiramo festival za 10 hiljada ljudi dnevno, ali videćemo hoćemo li uspeti dovoljno veliki šator da podignemo, jer na planini nije lako pronaći toliki vodoravan deo, kao što je i infrastruktura tamo daleko komplikovanija. Ali radujem se i verujem da će to biti još jedan uspeh, kao što me veseli da će to biti u blizini Sarajeva koje je jako stradalo za vreme rata i verujem da mu je potrebno nešto poput ovog festivala. Jer i tu su politički odnosi među zemljama zakočeni, i biće mi drago da upravo s vrha Jahorine pošaljemo jednu poruku punu pozitivne energije celom regionu.

  • 21
    Shares

Zadnje od Intervju

Idi na Vrh